Tweet

Pitamo se, moželi postojati korupcija prilikom donošenja budžeta!? Možemo se zapitati koliko je proces donošenja budžeta od nje slobodan ili njom zaražen. Kada se budžet sačinjava ne donosi se samo jedna, ona konačna odluka, već i mnogo odluka koje joj prethode. Naime, pre nego što poslanici ili odbornici vladajućih stranaka podignu ruke da bi akt o budžetu bio usvojen, prolazi se kroz proces izrade nacrta i predloga budžeta. Pre nego što dođe do nacrta postoji zakonom uređen proces u kojem budžetski korisnici iskazuju svoje potrebe i prikazuju planove.

Najzad, idući u nazad dolazimo i do Memoranduma o budžetu, dokumenta koji treba da posluži kao orijentir budžetskim korisnicima da spiskove svojih želјa usklade sa opštom budžetskom politikom. Monopol se u nekim od ovih procesa može nazreti. Nema sumnje da kod donošenja konačne odluke vladajuća većina izglasa ono što je namerila, kao što nema sumnje ni oko toga da je ministarstvo finansija ili odgovarajući opštinski organ, telo koje odlučuje o nacrtu budžeta. Međutim, ni vladajuća većina ne mora biti kompaktna celina, kao što ni ministarstvo finansija ne može da se odupre uvek uspešno želјama drugih budžetskih korisnika. Zbog toga se teško može govoriti o postojanju monopola koji bi doveo do bujanja korupcije prilikom usvajanja budžeta.

Diskrecionog odlučivanja, međutim, ima. Ono postoji kada se odlučuje koja će institucija koliko sredstava primiti i za šta će moći da ta sredstva potroši. Zato se, bez ikakve mogućnosti da budžetski korisnici na to utiču, može desiti da se na samom skupštinskom zasedanju smanje budžetska izdvajanja za jednu i povećaju u istom iznosu za drugu namenu. Neka ograničenja ipak postoje. Na primer, plate državnih službenika su utvrđene po unapred zadatim kriterijumima, a poznat je i broj zaposlenih, tako da na toj stavci diskrecija igra znatno manju odluku (mada nije bez uticaja kod određivanja koliko će zaposlenih biti). Na sličan način, i drugi delovi budžeta bi mogli da se učine manje podložnim diskrecionom odlučivanju.

Na primer, kada bi postojali standardi i planovi za to da će se novi pisaći stolovi nabavlјati npr. svake desete godine, a automobili menjati npr. nakon 100.000 pređenih kilometara, bilo bi lako izračunati, bez ikakve mogućnosti diskrecionog odlučivanja koliki će trošak za te namene biti dogodine. Nemaština, od koje pate i Srbija i većina njenih lokalnih samouprava se na neobičan način odražava na diskreciju pri sastavlјanju budžeta. Naime, kada novca nema dovolјno da se plate svi nužni troškovi, pa čak ni svi oni koji se uklapaju u standarde, diskrecija će doći do izražaja prilikom odlučivanja o tome koji su prioriteti prioritetniji. Na primer, ako je u nekoj opštini potrebno sazidati novo obdanišpte, popraviti krov na domu zdravlјa i započeti izgradnju nove deponije, a novca nema za svaku od tih stvari, standard neophodnosti više neće biti dovolјan za odlučivanje. Treba primeniti neke dodatne standarde i merila – na primer, upitati građane za mišlјenje, rešavati probleme koji su ranije nastali, izračunati kolika će šteta nastati ukoliko se ne finansira ovaj ili onaj projekat, ili pak prepustiti službenicima i političarima da odluče po sopstvenom uverenju i interesu. Tako smo došli i do klјučnog pitanja za suzbijanje eventualne korupcije u pripremi budžeta – pitanja odgovornosti.

Kontrola planiranja budžetskih prihoda i rashoda u ovoj fazi postoji u nekim oblicima. Na primer, ako neki budžetski korisnik zatraži 30 miliona dinara za sledeću godinu, moraće da razloži troškove po stavkama budžeta i da pruži obrazloženje za svoj zahtev. Opštinski ili republički organ za finansije će takav zahtev prihvatiti ili ga neće prihvatiti.