Tweet

Profesor ekonomije i naučni savetnik Instituta za evropske studije iz Beograda – prof. dr Miroslav Prokopijević, autor je preko stotinu radova objavljenih u raznim svetskim časopisima, a bio je i gostujući profesor na mnogim Fakultetima širom sveta. Sa više nego zanimljivim sagovornikom koga odavno nismo videli u medijima sa nacionalnom pokrivenošću, portal PAKT INFO razgovara o reformama u Srbiji, o „najboljoj godini po ekonomski pokazateljima“, liberalnom kapitalizmu, državnoj pomoći, subvencijama, EU, Saši Jankoviću...

Poštovani profesore, pratite li korake Vlade Srbije odnosno reforme koje se sprovode i kako na njih gledate? Govori se o rastu industrijske proizvodnje i izvoza, smanjenju deficita...

MP: To je sekundarno i treba ga staviiti u perspektivu, u širu sliku. Sada smo ekonomski tek nekih 3% iznad 2008, dakle tek posle osam godina smo jedva iznad onog što je bilo tada. To nije rezultat hvale vredan, već nešto čega se treba stideti. Srbija spada u par najsporije rastućih privreda u regionu od desetak zemalja. Deficit jeste smanjen, ali je javni dug ogroman, oko 75% od BDP. Kada kamatne stope ozbiljnije porastu, Srbija je u bankrotstvu.

Primarno i ključno je da je Srbija režim u kome se ne poštuju ni tako elementarne stvari kao što su vlasnička prava. Slučaj „Savamala“ je samo jedan od mnogih. Bespravno oduzeta imovina još nije vraćena. Na vlasti su ljudi sa kupljenim diplomama ili oni koji su njihove radove isprepisivali, dakle ukrali od drugih autora. Oni koji sve to gledaju i opravdavaju ili sede kao kolege u vladi nisu ništa bolji. Oni štite lopove i ne dozvoljavaju da se ti slučajevi istraže, a krivci – kako lažni doktori, tako i članovi njihovih komisija – kazne. Dok se te osnovne stvari ne raščiste zemlja će imati velike probleme i ne treba se nadati zelenoj grani.

Kada nam direktor jedne institucije kao što Republički zavod za statistiku kaže da je 2016. godina u ekonomskom smislu bila najbolja u poslednjih 25 godina, narod bi valjda prvo trebalo da pogleda u novčanik, a onda po nepisanom pravilu valjda i da se seti Zvonka Mihajlovskog i njegove čuvene „statistika je kao bikini...:“ ?

MP: Da je najbolja, većina bi to morala da oseti. Tog osećanja poboljšanja kod većine nema. Ne znam šta je šef statistike hteo da kaže. Njegova tvrdnja ni nominalno nije tačna, jer u proteklih 25 godina ima bar 8-9 godina kada je rast BDP bio viši od 2,7%, koliko je iznosio 2016.

Postoji li bar u teoriji, čarobni štapić koji bi Srbiju uključio u savremene tokove liberalnog kapitalizma bez posmatranja njenih građana samo kao jeftine radne snage?

MP: To što ovako živimo je rezultat toga kako razmišljamo i kakve smo odluke donosili. Bolje živeti nećemo dok to ne promenimo. Dok su drugi razvijali proizvode i finansijske ustanove mi smo razvijali socijalizam i gajili „ljubičicu belu“. Posle smo prešli na nacionalizam i Miloševića, pod sloganom „ne može nam niko ništa“ i „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. Kao u boksu, i tu se našao ko jače udara.

Posle su došli hohstapleri iz DOS-a, pa nišči naprednjaci (pre bi im odgovaralo nazadnjaci) sa pokradenom ideologijom, diplomama i ostalim. Nije naš izbor, posle svega, dobro ili loše plaćena radna mesta, nego je izbor bilo kakva ili nikakva radna mesta. Bilo kakva, znači i bilo kako plaćena, obično loše. To što su nadnice niske, rezultat je niske produktivnosti, a ona je niska, jer smo radili gluposti koje sam pomenuo. Ne može to da se radi, a da bude nekažnjeno, da nema posledica. Strpljivim unapređivanjem poslovnog okruženja i produktivnosti vremenom će i nadnice rasti. Ako ne budemo radili nove gluposti. Pa će posle nekoliko decenija unapređenja biti više nego danas. To je put, ali ne znam da li Srbija za to ima strpljenja, naći će u međuvremenu mnogo izgovora da se rade nove gluposti. I sve će se ponovo survati na niži nivo. Pa onda ispočetka, i uz kuknjavu na liberalizam, a niko neće da pomene komunizam, nacionalizam i ostale naše gluposti.

Kako ocenjujete strukturu i funkcionalnost javne potrošnje u Srbiji ? Sa jedne strane vidimo neke male korake i incijative u suzbijanju sive ekonomije i bolje naplate poreza. Međutim, veliki dužnici i iz privatnog i iz javnog sektora i dalje se šepure Srbijom i niko ih ne dira?

MP: Javni sektor je haos i ko to ozbiljno počne da sređuje zaslužiće važno mesto u nacionalnoj istoriji. Broj zaposlenih je duplo veći od onog što je potrebno, time i trošak. Propale firme se subvencionišu, umesto da se zatvore. Akcize su procentualno među najvišim u Evropi. Namerno se povlašćuju dužnici i neplatiše. Nenaplativi krediti su čak oko 25% BDP, disciplina plaćanja bedna, sudovi i tužilaštva su sapeti i suspendovani. A taj javni sektor pojede pola dohotka koji se u zemlji stvori. Skup je i loš. To mora ozbiljno da se pretrese, pravila igre da se promene, jer ista pravila daju iste rezultate.

Interesuje me Vaš stav oko državne pomoći, odnosno treba li Srbija i dalje subvencijama da privlači strane investitore ili da podržava domaća mala i srednja preduzeća?

MP: Kada neko daje subvenciju da bi privukao investitora da dođe, onda je smisao toga sledeći: Ja kao vlast nisam uradio ništa da se pravila, tj. poslovni ambijent poboljša da bih time privukao investitora. Pošto to nisam uradio, ja mu dajem subvenciju, tj. podmićujem ga parama svih građana, da bi došao. Jadna su i zemlja i vlast u kojima se tako radi. Vlasnik „Dajteka“ je to lepo rekao, kada je dobio veliku subvenciju za fabriku kod Niša: „Radim u preko 40 zemalja i nigde nisam sreo ovakvu poslovnu predusretljivost“. On je u oblande zavio prostu stvar: „Radim u preko 40 zemalja, ali nigde nisam sreo ovakve budale“. (Zato što neštedimice razbacuju pare.)

Što se ukupne državne pomoći tiče, ona je i po visini i po oblicima i po ciljevima pogrešno postavljena i nesaglasna je sa rešenjima u EU, kojoj navodno težimo. Prvo, pomoć je oko 3% (računajući i poljopriivredu), a u EU prosek je 1,1%. Drugo, pomoć je najvećim delom vertikalna, dobijaju je tačno određene firme, što je u EU uglavnom zabranjeno, a mnogo manje je regionalna i horizontalna, što je u EU dozvoljeno. Konačno, po cilju, pomoć u EU je ogromnom većinom usmerena na sektore koji se rađaju, a kod nas na sektore koji umiru. Sve to mora da se menja i biće vrlo bolno.

Mnogo se u poslednje vreme priča o energetskoj bezbednosti, kako gledate na to da država sa jedne strane subvencioniše ugradnje velikih vetrogeneratora koje uglavnom rade strane firme, a sa druge strane građani plaćaju naknadu za obnovljive izvore energije i imaju velikih prepreka ukoliko žele da postave mini solarnu elektranu. Ima li tu logike?

MP: Naravno da logike nema, ali ima razlog zašto je tako. Građanin koji bi podigao mali solarni pogon i uključio se na mrežu ne može ozbiljno da podmiti nadležne u EPS i državi, a veliki investitor to može. To objašnjava sve.

Kada su u pitanju javno-privatna partnerstva, u nedostatku novca, pretpostavljamo da će ovaj vid finansiranja nekih javnih potreba biti sve izraženiji i kod nas. Koliko je Srbija sa ovakvim Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama spremna za tako nešto?

MP: Privatno-javna partnerstva su u mnogim slučajevima odlično funkcionisala, najviše su praktikovana u anglo-saksonskim zemljama, ali je i tamo bilo teških prekršaja, kriminala i ispumpavanja javnih fondova. Ako je tako bilo u uređenim zemljama, onda kod nas može biti samo mnogo gore. Srbija je zemlja kriminala i korupcije, pa će i JPP biti samo još jedan novi kanal da se to pokaže. Naravno, možda bude i neki slučaj koji je „čist“, ali to će biti izuzetak, nikako pravilo.

Jasno je da Srbija približavanjem EU uređuje ustvari svoje društvo, ali kakve su Vaše procene u svetlu Brexita i poraza Rencijeve inicijative u Italiji...Na kakvu ćemo „Žurku“ stići?

MP: Meni se čini da je Brexit označio kraj proširenja. U Uniji se kumuliraju problemi i ona će se narednih godina morati prvo pozabaviti njima, pre nego što eventualno nastavi širenje. To znači, migranti, kriza dugova, kriza evra, raspad spoljne politike, enormni rast nepoverenja među članicama (i jako loša atmosfera u Briselu), rast populističkih pokreta i stranaka u članicama, savladavanje posledica „istorijskog“ proširenja na Istok 2004-13. – sve su to stvari koje EU brinu mnogo više od daljeg širenja. Možda iza 2022. prime, recimo, Crnu Goru, da bi pokazali da proširenje nije umrlo, ali to će biti kraj. Teško da će EU u ovom obliku biti još dugo oko nas, narednih desetak godina biće velikih promena u Evropi i EU. Stari internacionalno koncipirani poredak se polako topi, a bujaju nacionalizam i populizam. Biće sigurno uzbuđenja, nekih i veoma skupih. A to će imati uticaja na svakog stanovnika Evrope.

Kako gledate na činjenicu da od 2000-te godine mi preuzimamo liberalne modele poslovanja, a sa druge strane imamo neselektivne podsticaje i arbitrarne subvencije?

MP: Liberalni kapitalizam je postojao približno do I Svetskog rata. Posle su lansirane njegove alternative, komunizam, fašizam (nacizam) i državni kapitalizam. Prva dva su propali, ali je državni kapitalizam preživeo i mi danas živimo u eri državnog kapitalizma u kome su preostala neka liberalna rešenja ili elementi liberalnih rešenja. To preživljavanje nekih liberalnih elemenata je rezultat nedostatka alternative za njih ili teških posledica njihovog potpunog gaženja. Ako zatrete tržišnu privredu imaćete sveopštu glad i pad u bedu, ako zatrete sasvim vladavinu prava imaćete pad u „pravo jačega“ ili divljaštvo. Naravno, odnos liberalnih i državnih (etatističkih) rešenja je različit od države do države. Neki su blizu varvarstvu i divljaštvu (Severna Koreja, Zimbabve, Venecuela za vreme Čaveza, Kuba, neke afričke zemlje), druge su nadomak pristojnog poretka (Novi Zeland, Australija, SAD, Irska, UK, Čile, Estonija, Švajcarska). Zato ima mnogo mešovitih rešenja.

Ne viđamo Vas po javnim glasilima poslednjih godina. Da li je to Vaša odluka, ili se na male ekrane u poslednje vreme zovu isključivo propagatori unapred definisanih ideja vlasti?

MP: Ovo drugo. Mnogo nas više ne možete da vidite ni u manjim, a kamo li većim medijima. Nestale su i sve smislene analitičke i dijaloške emisije. Sveopšta cenzura i autocenzura su u Srbiji u punom jeku. (To ne vidi samo EU). Jer, da nije toga, kako bi društvo sa pokradenim diplomama moglo da dominira u javnom životu, skupa sa njihovim neobrazovanim i prigupim analitičarima. Sada je „vreme niščih“ u Srbiji i ne zna se koliko će trajati.

Potpisnik ste peticije sto poznatih ličnosti za kandidaturu Saše Jankovića. Mislite li da Saša Janković može biti novi nosilac i sinonim za promene našeg društva?

MP: Nisam potpisao zato što mislim da gospodin Janković može da pobedi. U ovakvoj medijskoj i institucionalnoj blokadi koju Vučićev režim sprovodi to je nemoguće. Potpisao sam zato što mi se čini da gospodin Janković ima nesumnjiv karakter i moralna svojstva koji ga preporučuju za najviše položaje. A to je ono što ovi od ’45 do danas nemaju. Kada umesto kojekakvih propalica i ništarija većinu u ovoj zemlji budu mogli da dobiju ljudi od karaktera, tek tada može početi kretanje ka zelenoj grani. To je bio smisao, bar mog potpisa, više je to simbolički, nego stvarno. Naravno, mnogo bih voleo da se ovde prevarim, pa da gospodin Janković dobije.

Za sam kraj, šta očekujete u 2017. godini po pitanju ekonomskih prilika u Srbiji ?

MP: Ništa. Da su znali i hteli nešto da urade, uradili bi. I kao što vidimo, nisu uradili ništa vredno pažnje. A šta bi moglo i da se očekuje od vlasti koju čine ljudi sa kupljenim diplomama i plagijatima, kao i oni koji to brane i opravdavaju. Da neće da naprave razvojni program na bazi krađe – recimo „From pagiarism to Savamala and back“. Ovde su na vlasti dojučerašnji nacional-socijalisti koji su presvučeni u neku prozapadnu odoru. Njihov posao je da isposluju priznanje Kosova i stand by u Bosni, a zauzvrat su dobili odrešene ruke da pljačkaju i uništavaju zemlju. Zato ni Brisel ni Vašington ne vide ni „Savamalu“, ni cenzuru medija, ni razaranje institucija, ni cvetajuću pljačku i korupciju... Ništa nije važno, samo su to priznanje Kosova i Bosna. Kao i u vreme Tita i Miloševića, Zapad veruje da se kod očajnika najjeftinije može pazariti. Ekonomski je to u redu, to je za njih jedino važno, oni ne žive ovde. Problem je za one koji žive ovde. Posle svega, ko će u Srbiji verovati da je Zapad jedini smisleni pravac kretanja za ovu zemlju. Naravno, ni to ih ne interesuje, jer veći očajnik će još morati da spusti cenu. 

pripremio : Miroslav Mijatović