Odavno je poznato da je jedan od glavnih problema srpskog društva nefunkcionisanje institucija sistema, ili ukoliko se i ostvaruje privid funkcionisanja onda na sceni imamo selektivnu pravdu. Primera je na pretek svuda oko nas, od Ustavnog suda do mesnih zajednica. Nekoliko interesantnih slučajeva iz lozničke bolnice govore u prilog činjenici da ni Lekarska komora Srbije, kao i njena podorganizacija (Regionalna lekarska komora za centralnu i zapadnu Srbiju) nisu imuni na trgovinu uticajem, zloupotrebu položaja i korupciju, uz sveprisutnu primenu selektivne pravde, a samim tim i urušavanje ugleda doktorskog zvanja. Zašto doktori ćute?
Naivnom posmatraču sa strane može se učiniti da lekarska komora poseduje određeni stepen autonomije i nezavisnosti jer se izbori za članove Skupštine Komore odvijaju neposredno uz kontrolu CESID-a, međutim i u ovom naizgled demokratskom procesu postoje jasne podele na lekare sa državnih jasli i privatnike, uz neizbežno partijski podobne i one druge. Jasno je da još uvek dominiraju oni sa državnih jasli, a kako to u praksi izgleda kada lekari sa „državnih jasli“ štite interese pacijenata tj. građana, uverili smo se upravo iz lozničkih primera.
Godina je 2016., konstatovano je da je ortoped lozničke bolnice taj kobni dan obavio 70 pregleda i dve operacije. Jedna od tih 70 krenula je po zlu tri dana kasnije, dete je hitno prebačeno za Beograd, ali se tragedija nije izbegla, ostaje nejasno čijom sve odgovornošću? Javnost ni danas nema jasne odgovore na ta pitanja, osim nadasve „cinične“ nepravosnažne presude kojom se „beli medvedi“ iz Beograda oslobađaju svake vrste odgovornosti, a sva Scila i Haribda svaljena je na nejaka pleća lekara iz provincije.
Nije bilo bitno ni tadašnjoj direktorici bolnice „dr Milenko Marin“ – oftalmologu Miri Vučetić, koja je nakon „burnih“ medijskih nastupa ministra Lončara i tadašnjeg predsednika Vlade – Aleksandra Vučića, braneći svoju direktorsku fotelju brže bolje „potrčala“ da zapeva onu staru od Azre „Umazane ruke brzo se speru“. Preki sud je bio na sceni, a visokom društvu expresno se priklonila doktorka Vučetić suspendujući svog kolegu ortopeda sa posla bez ikakvog dokaza o krivici ili odgovarajuće pravosnažne presude. Ne braneći struku, nedvosmisleno braneći sebe!
Igra sudbine međutim poigrala se sa doktorkom Vučetić. Samo godinu dana kasnije, protiv tada već bivše direktorice lozničke bolnice biće podnesena krivična prijava zbog krivičnog dela „teška dela protiv zdravlja ljudi“ iz člana 259 stav 3 u vezi stava 1 Krivičnog zakonika.
Prijavu protiv doktorke podnosi 30.05.2017. godine punomoćnik tada maloletnog oštećenog lica tvrdeći da je doktorka u uračunljivom stanju pri pružanju lekarske pomoći nesavesno postupala i time prouzrokovala pogoršanje zdravstvenog stanja drugog lica, zbog čega je maloletno lice teško telesno povređeno, odnosno ostalo je bez jednog organa vida usled pojave malignog tumora koji na žalost nije na vreme dijagnostikovan.
U sudskom postupku koji je trajao nešto više od tri godine, viđena su razna veštačenja od strane veštaka iz Beograda, Novog Sada i Niša koji su redom konstatovali očiglednu lekarsku grešku, da bi okrivljena doktorka negirala optužbe i na kraju bila osuđena na uslovnu osudu za izvršeno krivično delo „teška dela protiv zdravlja ljudi iz člana 259 st. 3 u vezi stava 1. KZ. Interesatno je da za ovaj vid krivičnog dela nije predviđena ovako minimalna ni uslovna kazna, naprotiv u članu 259. stav 3 jasno se kaže :
„Ako usled dela iz cl. 249, 251. st. 1. i 2, 252, 254, 255. stav 1, 256 st. 1. i 2, 257. stav 1. i 258. stav 1. ovog zakonika, neko lice bude teško telesno povređeno ili mu zdravlje bude teško narušeno, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina.“
Međutim, ono što se nakon toga dešavalo može daleko više da zabrine zainteresovanu javnost. Ako se od pravosudnih organa i očekivao ovakav epilog, potpuno je zbunjujuće i pomalo neočekivano da je izostala reakcija lekarske komore. Nakon utvrđene pravosnažne odgovornosti očekivalo se da naredne poteze povuče Lekarska komora Srbije, koja je međutim ostala indiferentna po ovom pitanju iako je bila dužna da reaguje i po službenoj dužnosti. Umesto toga doktorka Vučetić nastavlja lekarsku karijeru faktički bez opomene od strane onih koji su plaćeni da štite interese pacijenata i ugled lekarske struke. I ne samo to, već mnogi stažisti i medicinske sestre svedoče da pomenuta doktorka umnogome doprinosi nezdravoj atmosferi u kolektivu, stvarajući ciljano zavade među zaposlenima.
Ko je sve nakon utvrđivanja odgovornosti reagovao i na koji način, ko se pravio „mrtav“ i sa kakvim motivima, čitajte u istraživačkom tekstu koji sledi, pod naslovom „LEKARSKA OMERTA“...
